Борисав Станковић (Врање, 31.март 1876 – Београд, 22.октобар 1927)
Бора Станковић је један од најзначајнијих романсијера и приповедача у српској књижевности са почетка двадесетог века. Његово стваралачко умеће одлазило је далеко испред тренутка у ком се уметнички обликовао. Као књижевник сазрео је већ у епохи реализма, али је својим талентом и смелошћу превазишао утврђене стваралачке форме, поставши први велики апологет модерне књижевности на нашим просторима.
Бора Станковић је рођен у Врању од оца Стојана и мајке Васке. Породица Станковић је живела од обућарског заната, скромно и поштено. Веома рано је остао без родитеља, тако да је бригу о његовом одгоју и васпитању преузела баба Злата, касније прототип за ликове старих жена у Станковићевој прози. Баба Злата је Бори у детињству причала бројне легенде о старом Врању, па се интерес за прошла времена појавио још у раним годинама. Бабине су приче биле бајковите што је резултирало Бориним уверењем да су прошли дани увек бољи од садашњице и да се старо, златно доба, никада неће поновити. У њему је већ тада стасао будући тврдоглави конзервативац који често неће бити свестан иновација које прави. Баба га је пратила кроз школске дане и преминула је исте године када је писац уписао Правни факултет у Београду (1896). Трошкови школарине су били високи, па је морао да прода породичну кућу у Врању тамошњем локалном свештенику.
Прве радове објавио је у часопису Голуб, представљен књижевном кружоку као песник, иако се од овог књижевног рода убрзо опростио. Сачувавао је песнички сензибилитет и поглед на свет који ће обележити сваки његов наредни стваралачки пројекат.
Током студија, Станковић ће написати и објавити Коштану – доказујући се српској књижевној сцени кроз веома успелу драматуршку форму (1902). Истовремено се појављује и збирка кратких приповедака, веома аутентична својим обликом и тематском организацијом – Божији људи. Убрзо се жени Ангелином Милутиновић, ради као порезник и постаје отац.
Прекретница у његовој литерарној каријери дошла је са 1910. годином. Станковић је тада објавио роман Нечиста крв који је од стране водећих критичара убрзо проглашен за право ремек дело наше књижевности – задобивши тада титулу која се до данашњих дана није променила. Главна јунакиња Софка најавила је природу новог сензибилитета, оног који ће своје следбенике имати у литератури Боре Станковића (роман Газда Младен, Приповетке), али и бројних других писаца попут Милоша Црњанског, Иве Андрића, Петра Кочића…
За време рата, Бора Станковић је као посланик Министарства вера сачувао мошти Стефана Првовенчаног. Био је заробљен у Подгорици, интерниран у Дервенту, па пуштен 1916, када се све више посвећује новинарству и документарном писању (мемоари Под окупацијом).
Преминуо је у Београду. Последња књига сабраних дела Боре Станковића након објаве враћена је пишчевој породици. Тамо је брижљиво чувана све до Другог светског рата, када је заувек уништена у великом бомбардовању Београда.
Откривши Врање, нашој књижевности је подарио читав један нови морални континент. У свом раду помирио је исток и запад, указао на усамљеност и трагичност човека у модерном свету, или како је Јован Дучић у својим мемоарима за Бору Станковића издвојио: Први је унео мало ваздуха у наше загушљиве књижевне одаје.
Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.